DECA RATA MEĐU NAMA

Novinarka: Jasna Budimirović

Objavljeno: Dnevnik, 17.09.2004; Strana: 13

„DNEVNIK” ISTRAŽUJE MLADI U OGLEDALU GODINA KOJE SU POJELI SKAKAVCI

Kada okolnosti nisu normalne i kada neko odrasta u takvim potpuno poremećenim uslovima i uz više nego ozbiljno poljuljan sistem vrednosti, sasvim je „normalno” i očekivano da, prilagođavajući se takvim uslovima življenja, ni on ne bude normalan. Glavni „defekt” je upravo u odnosu mladih prema društvu, zbog čega ih i nazivam „odvojenom” generacijom - kaže za „Dnevnik” porodični psihoterapeut Zoran Milivojević

Svi volimo da kažemo i, još više, da verujemo kako, posebno u multietničkoj i multikulturalnoj Vojvodini, živimo u duhu tolerancije, atmosferi ispunjenoj ljubavlju i poverenjem prema bližnjima. Time se zavarava sve dok nas iz slatkog sna ne trgne nimalo slatka stvarnost. Jer, sukobi i incidenti na nacionalnoj osnovi jesu naša stvarnost, bar značajni deo nje, i stoga je više nego opasno na sve to zabijati glavu u pesak, eventualno nekoliko dana “dizati prašinu” po medijima i na kraju iz cele priče izvući zaključak da su to zapravo samo sitne čarke među temperamentnim omladincima. Naravno, ima i toga: momci se malo napiju i potuku oko devojke. Ništa strašno, niti neuobičajno. Ali, ako je verovati istraživanjima, problem ne samo da postoji već, s obzirom na to da vreme prolazi a ništa se ne radi, postaje sve opasniji i teži za “izlečiti”.
Naime, brojke kažu da upravo mladi između 20 i 29 godina pokazuju najveći stepen animoziteta prema pripadnicima drugih etničkih zajednica, bez obzira na to da li se radi o većinskoj naciji ili manjinama. Upravo o tome je za naš list, nedavno pričao i savezni ministar za ljudska i manjinska prava Rasim LJajić, naglašavajući da su upravo protekle ratne godine, brojne krize u porodici i društvu, kao i nemogućnost da se naprave pravi i kvalitetni izbori u životu glavni krivci za zabrinjavajuće veliki broj netolerantne i agresivne omladine. Jer, današnji omladinci su još koliko juče bili “deca rata”, potpuno zapostavljeni, kako od društva, tako i od svojih porodica, a čak i kada su svi ratovi bili okončani, i dalje niko u državi nije pronašao vremena, a čini se ni želje, da se ozbiljno pozabavi njihovim mnogobrojnim i nimalo mladalačkim problemima.

Šta nudi domaće „tržište”?

Kako nam u društvu ni sada ne cvetaju baš ruže: ekonomski i politički nemiri, život bez plate ili na famoznom minimalcu i izbori na svaka dva meseca, može se očekivati da se ni problemi mladih nisu povukli sami od sebe, niti su volšebno i preko noći nestali. Ono što i dalje nestaje, kada je o mladima reč, jesu oni sami, jer i dalje, čim steknu nekakvu diplomu, gledaju kako da pobegnu odavde. Oni drugi ovde pokušaju da pronađu svoje mesto pod suncem i nekakav životni smisao. A šta im domaće “tržište” nudi? Pa, uglavnom nimalo lepe stvari, koje nikome normalnom nisu preterano privlačne, pri čemu im je cena uvek i bez izuzetka previsoka.
– Kada okolnosti nisu normalne i kada neko odrasta u takvim potpuno poremećenim okolnostima i uz više nego ozbiljno poljuljan sistem vrednosti, sasvim je “normalno” i očekivano da, prilagođavajući se takvim uslovima življenja, ni on ne bude normalan – rekao nam je porodični psihoterapeut Zoran Milivojević, čija bi nova knjiga “Igre koje igraju narkomani” trebalo da se u izdanju novosadskog “Prometeja” pojavi do Nove godine.

Kriza srednje klase

– Glavni “defekt” vidim upravo u odnosu mladih prema društvu, zbog čega ih i nazivam “odvojenom” generacijom. Jer, kakve su predstave oni mogli da steknu o društvu i državi tokom prethodnih godina? Naravno negativne, i to bez obzira na poziciju koju su eventualno zauzimali u okviru političkog spektra. Poznat je psihološki princip po kojem kako društvo tretira pojedinca, tako i taj pojedinac tretira društvo. U tom smislu je bilo mnogo maltretmana na različitim nivoima.
Naš sagovornika ističe da mladi ljudi tokom proteklih 15 godina društvo nisu doživljavali kao nešto što im koristi i “radi” za njihovo dobro, već kao nešto što ih može ugroziti, mobilisati ih i odvesti na front ili im nauditi na neki drugi način. S tim u vezi jeste i sveprisutni ekonomski problem većine ovdašnjih porodica srednje klase u kojima je preživljena kriza gotovo u potpunosti oduzela roditeljima autoritet u očima dece. Teško je sačuvati dostojanstvo s platom koja je daleko ispod svakog dostojanstva, kaže Milivojević. Jer, dok su roditelji s jedne strane propovedali svoje građanske vrednosti i pogled na život, deca, koja su s druge strane gledala kako im roditelji bedno zarađuju i kako se bore da prežive, teško da su mogla da “kupe” tu priču. Deca su, jednostavno, shvatila da ne žele da žive kao njihovi roditelji, u njima su videli životne gubitnike koji nešto pričaju, pri tom ne shvatajući svet u kojem žive.

Štit protiv ranjivosti

Sve prethodno doživljeno i proživljeno polako, ali sigurno naučilo nas je i da budemo potpuno neosetljivi na ljudski bol i patnju. Naravno, kako je ukazao Milivojević, u pitanju su stečeni mehanizmi odbrane. Jer, suočeni s toliko slika patnje, mržnje i stradanja, zatim bede koju su na TV ekrane, ali i u životu, donosile slike ljudi koji preturaju po kontejnerima, većina je imala pred sobom vrlo nezahvalan izbor. Jedan je bila mogućnost da ostanu osetljivi i ranjivi i tako svakoga dana sve više pate zbog stvari na koje nisu mogli da utiču, a druga da postepeno izgrade odbrambeni štit, da polako podižu prag osetljivosti i da vremenom pažnju posvećuju isključivo ličnim prioritetima i problemima. Tu se negde izgubila i sada već pomalo bajkovita priča o ljubavi i saosećanju prema bližnjima, a po oceni našeg sagovornika najstrašnije je što su kroz sve to prošla i deca.
– Opšta društvena kriza, koja je obeležila proteklu deceniju i koju još kao društvo nismo prevazišli, snažno je uticala na porodicu i na svakog njenog člana – tvrdi Milivojević.
– Najpre, došlo je do poremećaja standardnog funkcionisanja porodice, što je mnoge prebacilo iz zone relativno kvalitetnog života, kakav je bio krajem osamdesetih godina prošlog veka, u zonu preživljavanja i borbe za opstanak. Ta promena je u velikoj meri promenila porodični život i nužno se odrazila na celoj generaciji mladih koja se u tom periodu formirala.

Foto: A. Miletić

Antrfile:

Ko je kriv?

– Ekonomsku krizu i bedu obavezno prati i pojačana doza nacionalizma, a njegovo poreklo u celoj priči bi trebalo pre svega tražiti u potrebi ljudi da pronađu krivca za sve svoje muke i patnje – rekao je Zoran Milivojević. – To sve prate i mnogobrojne “teorije zavera”, kao i priče kako su “oni” zli i kako zbog njih nema srećnog života. Sve to, nažalost, narod uvek iznova kupuje. Ono što takođe uvek prati porast nacionalizma jeste verovanje pojedinih naroda u dva mita. Prvi je mit o kulturnoj superiornosti, a drugi mit o pravu na teritoriju, i upravo se tu kriju glavni razlozi međunacionalnih sukoba i netrpeljivosti.

Pravila ulice

Za sve ovo vreme ulica je, naravno, nudila neka sasvim druga pravila i priče mnogima mnogo privlačnije i bliže našoj stvarnosti... Tako su bar deca verovala i s tim su verovanjima mnoga od njih izrasla u mlade ljude.
– Brojni su mladi koji veruju da se do novca ne dolazi radom, već “pameću” – kazao je Milivojević. – To je formula po kojoj što je neko pametniji, to brže zarađuje. A u to se jedino uklapa kriminal i poslovi s “one” strane zakona. Isti ti mladi ljudi uglavnom veruju i da na svetu opstaju samo najjači, pri tom nemajući preterano mnogo razumevanja za one slabije. Za njih je najčešće rezervisan prezir.

Autor: J. BUDIMIROVIĆ