Dnevnik Novi Sad

INTERVJU DR ZORAN MILIVOJEVIĆ, PSIHOTERAPEUT

Kako je nenormalno postalo normalno

- Ono što odlikuje nas ljude kao vrstu je izvanredna sposobnost adaptacije na različite uslove življenja. U tom smislu smo se mi kao narod u velikoj meri adaptirali na nenormalne uslove življenja. U stvari, ako gledamo istorijski, za nas je normalno da se borimo za preživljavanje. Takva nam je istorija, takvi su nam i mitovi.

Ja razlikujem dve životne zone u kojima može postojati jedna zajednica, a koje imaju sasvim različite vrednosti i različita pravila. Reč je o zoni preživljavanja i zoni kvalitetnog života. Dok u zoni preživljavanja nije važno kako se osećaš, već samo da ti i tvoji preživite, u zoni kvalitetnog života je najvažnije kako se čovek oseća. Upravo u tome što smo u različitim zonama leži jedna vrsta nemuštog nesporazuma između nas i Evrope. Niti mi razumemo njih, niti oni razumeju nas. U stvari pomalo se međusobno preziremo.
Ovo su reči profesora dr Zorana Milivojevića, psihoterapeuta koji se bavi transakcionom analizom, autora nekoliko značajnih knjiga o ljudskim emocijama, koji za “Dnevnik” iznosi svoje poglede o mentalnom zdravlju nacije.
- Ako se vratim na istoriju, za nas je borba za preživljavanje pravilo, a kvalitetan život kakvog pamtimo tokom šezdesetih i sedamdesetih je izuzetak. U odnosu na taj period, glavna promena je u svojevrsnoj odbrambenoj ravnodušnosti i odsustvu saosećajnosti. Reč je o mehanizmu u kojem se ljudi navikavaju na sve veću i veću količinu ružnog, kako kroz medije tako i u svakodnevnom životu. Da čovek ne bi patio, postepeno se podižu pragovi nadražaja i tako dolazi do neosetljivosti. Reč je o neosetljivosti za drugoga, na tuđu nesreću.
Najnoviji primer je kako smo reagovali na katastrofu koju je doneo cunami. Od svoje nesreće jednostavno ne vidimo tuđu. Rezultat je dezintegracija društva, labavljenje socijalnih veza i sve veći stepen egoizma, sebičnosti i različitog individualnog „snalaženja”. U ovakvim okolnostima teško je procenjivati mentalno zdravlje, jer su kriterijumi mentalnog zdravlja ili tačnije, normalnosti, uvek društveni. Tako nastaje paradoks da je nenormalno postalo normalno. Mnogi su se, kada su procenili da je društvo postalo nenormalno, distancirali od društva da bi sačuvali svoj identitet, što svakako nije normalan način socijalnog funkcionisanja.

Psihoterapija ne nudi sreću

Koliko se kod nas ljudi obraćaju psihoterapeutima za pomoć, i da li to može predstavljati realnu nadu za malo više sreće i pored uslova u kojima živimo?

- Na psihoterapiju dolaze uglavnom žene, jer muškarci imaju mnogo predrasuda koje ih demotivišu. Oni veruju da je psihoterapija samo za glupe, za slabiće, da pravi muškarac sam rešava svoje probleme i slično. Zbog toga muškarci dolaze uglavnom kad su simptomi takvi da moraju da se obrate za pomoć. Žene uglavnom nemaju problem da traže i prime pomoć.
Iako kod nas postoji puno obrazovanih i talentovanih psihoterapeuta, ipak je ovaj oblik pružanja pomoći relativno egzotičan, ograničen na relativno uzan krug mlađih, obrazovanih, inteligentnih klijentkinja.
Pretpostavka od koje polazi psihoterapija je da se ljudi uvek ponašaju logično, u skladu sa svojim često nesvesnim uverenjima. Cilj psihoterapeuta je da pomogne klijentu da otkrije koja to uverenja stoje iza neke njegove neželjene reakcije i da ih promeni. Na taj način se menja i neželjena reakcija.
Psihoterapija ne nudi sreću. Još je Frojd definisao cilj psihoanalize kao sposobnost za rad i za ljubav. I idealno zdrava osoba bi imala izvesne probleme i izvesne patnje koje donosi život i socijalna sredina. U psihoterapiji mi pomažemo ljudima da se osobode one dodatne patnje i dodatnih problema koje izazivaju sami svojim nesvesnim iracionalnim uverenjima. Iako to povećava kvalitet života, ipak je to različito od sreće.

Drastične promene koje su nas zadesile donele su i fenomen s kojim se ranije kao socijalističko društvo nismo susretali, a to je sloj izuzetno imućnih ljudi. NJihovo enromno bogatstvo je stečeno za vrlo kratko vreme. Možete li napraviti psihološki portret tog društvenog sloja - s puno novca i moći koju novac donosi, ali još nedovoljno naviknutog na takvo stanje...

- To pitanje dotiče jedno bolno mesto naše istorije i našeg mentaliteta. Kad kažete socijalističko društvo, verovatno mislite na ona divna vremena koja zajedno pamtimo po blagostanju, progresu, bratstvu i jedinstvu. Istorija pamti duže od pojedinca, a kao što svaki pojedinac ima nesvesno, tako i svako društvo ima neko svoje kolektivno nesvesno. Malo je poznato da su Marks i Engels svoju viziju pravednog društva krojili za tadašnje razvijene industrijske zemlje gde je postojala radnička klasa. Mislim na zemlje poput Nemačke, Francuske i Engleske.
Ono što se desilo s marksizmom je upravo ono što njegovi tvorci nisu planirali – preuzele su ga pravoslavne slovenske zemlje koje još nisu izašle iz feudalizma. Zašto? Upravo zato što je ideja socijalne pravde odgovarala onoj ideji o čoveku koja je već postojala u ovim društvima. Mi Sloveni imamo tzv. „spljoštena” društva, društva bez društvene vertikale, društva bez prave elite. Dakle, prvo smo bili takvi, a onda smo prihvatili socijalizam. Prvo smo mi bili protiv bogatih među nama, pa tek onda smo preuzeli ideologiju koja je opravdavala takav naš stav.
Taj mentalitet „spljoštenog” društva, društva bez vertikale, bez prave elite, jeste naše prokletstvo. Dokaza za to imate koliko hoćete, kako u davnim događajima, tako i u našoj savremenoj istoriji. Nedavno sam čitao knjigu dr Arčibalda Rajsa Čujte Srbi! koju je ovaj Švajcarac kao osvedočeni prijatelj našeg naroda napisao 1928. i mislim da se kod nas ništa nije promenilo. Kod nas je sada kao u Iraku posle svrgavanja Sadama. Pre je postojao nekakav, kakav takav, poredak, a sada je potpuni haos.
U spljoštenom društvu je veoma primamljivo praviti psihološke i literarne krokije lika primitivnog i bahatog bogataša, čija je nekultura u obrnutoj srazmeri s veličinom njegovog bogatstva. Međutim, iz aspekta socijalne psihologije, to je u stvari mehanizam lečenja sopstvene frustracije po sistemu „kiselog grožđa”: „Bolje da nisam bogat, jer vidi kakvi su oni seljaci!” Za mene je Domanovićeva pripovetka “Vođa” veoma štetno štivo, jer poručuje da je samo stadu potreban vođa. U stvarnosti, svaka organizovana grupa ljudi ima potrebu za vođstvom. Jadan je onaj narod koji nema elitu, pa i poslovnu elitu. Tačno je da su pojedini likovi u javnom životu pomalo smešni, ali njihovo bogatstvo to nije. To bogatstvo će omogućiti njihovoj deci bolje početne pozicije, što će svakako za generaciju ili dve proizvesti pravu elitu. Ne smemo zaboraviti da bogato društvo počinje s bogatim pojedincima.

Kriza predugo traje i stiče se utisak da smo kao društvo nemoćni (nesposobni?) da nađemo izlaz iz nje, da postavimo nove temelje jednom zdravijem sistemu. Da li se može reći da je uzrok tome i u nekim našim kolektivnim osobinama, u kulturnom obrascu? I šta bismo u našim navikama morali menjati?

- Više od decenije govorim da je mentalitet naš najveći problem. Nisu to ova ili ona partija, već mentalitet koji obuhvata sve partije. U našem mentalitetu individualnost je toliko naglašena da šteti društvu. Zato i govorim o društvu bez vertikale, o spljoštenom društvu. Kada pet izuzetno sposobnih i pametnih pojedinaca treba da donese neku odluku, dobijete veoma glupu grupu od pet članova. Niko neće da se podredi, jer se to shvata kao poniznost, kao poraz, kao pristajanje na gubitak. Svi hoće da budu glavni, da komanduju. Rezultat je da ovako svi gubimo.
Društvenu logiku treba promeniti tako da svi dobijamo. Da u tuđem uspehu ne vidimo svoj neuspeh, već da vidimo i svoj uspeh. Da nam bude drago da je neko od naših uspeo u nečemu. Ako mi je krivo što je komšija kupio kravu, a ja je nemam, neka mi to bude podsticaj da je i ja nabavim. Zavist je moćna emocija, ali u uspešnim društvima je ona pretvorena u takmičenje koje celo društvo pomera napred.
Ipak, shvatanje ove problematike je prilično napredovalo, jer je sve veći broj ljudi koji govore o greškama u mentalitetu. Međutim, ono što će nas kao društvo „izdužiti” je definitivno kapitalizam. Međutim, to će dugo trajati jer smo takvi da sebe neprestano nesvesno sabotiramo.

Tvrdi se da naša zemlja beleži izuzetno visoku potrošnju sredstava za smirenje. Koliko je to dobar način da se čovek bori sa očito velikim i hroničnim problemima? I koja je alternativa ?

- Različiti sedativi i antidepresivi su svakako ono što je znatno doprinelo da se ljudi adaptiraju na hronično loše uslove života. Od toga bi jedino gore bilo da ova sredstva ne koristimo. To kažem zbog toga što ova sredstva uzimaju uplašeni, nezadovoljni i nesrećni ljudi, dakle ljudi kojima je sasvim jasno kako bi njihov život trebalo da izgleda i koji su svesni da je realnost drukčija. Nezadovoljstvo je znak nemirenja sa sudbinom i ono što nas pokreće na akciju. Međutim, mnogi ljudi nisu svesni kakva bi to akcija mogla dovesti do boljeg života i zbog toga nastavljaju da svoje inače zdrave emocije regulišu lekovima.
Meni se čini da naši ljudi uopšte ne shvataju u kakvom se trenutku nalaze - da je tranzicija prelazak iz socijalizma u kapitalizam i da je ona daleko odmakla. Mnogi obrasci koji su bili dobri u socijalizmu predstavljaju balast u kapitalizmu. Da bi se orijentisali, ljudi treba da se edukuju o tome kako funkcioniše novi sistem, a zatim da odluče da li će da budu zaposleni ili preduzetnici. Posle toga ostaje samo rad i neprestano razmišljanje kako da se što efikasnije radi. Važno je da ljudi ne spavaju, da ne budu pasivni ili ogorčeni na socijalnu nepravdu. Važno je da ljudi shvate da im niko drugi više neće obezbediti bolji život, već da će to morati sami da urade. Smeta mi što nijedna vlada nije narodu dovoljno jasno uputila takvu poruku, a kamoli da mu pomogne da se orijentiše i aktivira.

Ima li moderna psihoterapija nekakav “recept za sreću”? Može li se običan čovek izboriti sa svojim nezadovoljstvom i strahom od neizvesnog sutra, nekakvim drugačijim stavom prema tim problemima?

- U zoni preživljavanja sreća je nešto nepristojno. Srećno lice u dolini suza može samo da iritira svojom neuviđavnošću. Sreća je fenomen koji je veoma cenjen tek u zoni kvalitetnog života. Možda i precenjen do hedonizma, jer ceo Zapad juri za što većim i što dužim užitkom.
Kada čovek ostvari svoju želju, tada oseća zadovoljstvo, a ako je želja bila izuzetno važna, tada oseća sreću. Dakle, uspeti u životu i biti zadovoljan u životu su dva lica iste medalje. O tome govori takozvana psihologija uspeha koja u brojnim knjigama ljudima objašnjava da postave ciljeve, da vide šta im je potrebno da ih ostvare i da se pomuče kako bi ih ostvarili. Na nivou teorije tu nema neke posebne komplikacije. Problemi nastaju u samoj praksi.
Jedan od naših velikih problema je u tome što imamo kulturološku zabranu sreće. Svi oni koji kada kažu nešto lepo ili pozitivno sujeverno kucaju u drvo „da ne ureknu” imaju magijsku zabranu sreće. Kod nas puno ljudi veruje da sreća na neki način izaziva nesreću. Kao da srećna osoba provocira nekakvog boga, kao da ne poštuje njegovu moć, i na taj način ga izaziva da pošalje neku bolest ili drugu nesreću. U Crnoj Gori kažu da kada je čovek najsrećniji da treba da ubaci kamenčić u cipelu da ga žulja. Bolje da on sam pokvari svoju sreću nego da mu to uradi bog. Kao što ljudi veruju da bi njihova sreća razgnevila boga, tako veruju da bi ga njihova nesreća umilostivila.
Zbog toga mnogi ljudi postaju jadni i zabrinuti. Posebno onda kada im u životu sve krene kako treba. Tada u sujevernoj svesti postaje jako opasno. Zabrinutost dobija funkciju nekakve molitve bogu: „Vidi me kako sam jadan, kako te poštujem, nemoj mi slati neku nesreću.” Zbog toga naša deca veruju da je sreća neko nenormalno stanje, neki period koji se povremeno pojavi i brzo nestane. Samo se setite majki koje ne znaju da svoju ljubav prema deci ispolje drukčije osim kao zabrinutost. Posebno onda kada je s detetom sve u redu, tako da ne mogu da realno brinu. Tada fantaziraju sve najstrašnije stvari, jer je to u njihovoj svesti dokaz da dete vole.

Vesela Laloš