Komunikolog i psihoterapeut dr Zoran Milivojević o emocijama i balkanskim naravima

Mi smo gubitnici još od cara Dušana

Gubićemo sve dok dozvoljavamo da se kod nas sebičnost, bezobrazluk i "snalažljivost" isplate

Politika Slobodana Miloševića obila se o glavu običnih građana i povukla ih malte ne do samog dna. Sada imamo "situaciju" jer smo postali zemlja u tranziciji koja tek treba da se suoči sa zahtevima vremena i globalnih tokova. Uzroci i posledice iz prošlosti i tempo svakodnevice više su nego plodno tle za bujanje negativnih osećanja kod običnih ljudi, razmaženih udobnim životom u vreme socijalizma i iznurenih od čekanja boljih vremena, koja stalno izmiču pred strahom "samo da ne bude gore".

Agresija, bes, frustracije, umor, zavist, ljubomora šire se poput zarazne bolesti i sisitematski sužavaju prostore namenjene za lepa osećanja ... Doktor medicine Zoran Milivojević, psihoterapeut, komunikolog, diplomirani transakcioni analitičar i trener i supervizor Međunarodnog udruženja za transakcionu analizu, vlasnik evropskog sertifikata za psihoterapiju pravi je sagovornik "Glasa" na temu emocija i naših naravi.

Dr Milivojević je rođen u Beogradu, ali poslednjih desetak godina živi na relaciji Novi Sad - Ljubljana. Napisao je knjige "Psihoterapija i razumevanje emocija", "Formule ljubavi" i "Emocije" . Poslednje dve su vrlo brzo doživele čak pet izdanja.

Da li postoje istraživanja koja bi rangirala nacije po emocionalnoj pismenosti? Gde smo tu mi?

- Koliko je meni poznato, takva istraživanja ne postoje. Čak sumnjam da bi se iko usudio da radi takvo istraživanje jer je danas sve obojeno politikom, tako da bi autor svakako bio optužen za rasizam. Ako ipak krenemo tim putem mislim da je jezik nekog naroda dobar putokaz. Što ima više reči za različita emocionalna stanja, to su pripadnici tog naroda emocionalno pismeniji. Zaaanimljivo je da, na primer, u engleskom jeziku koji se smatra jezikom s najvećim fondom reči, jednostavno ne postoje reči za neka osećanja za koje postoje reči u srpskom.

Mi spadamo u temperamentne, južnjačke kulture. Naš senzibilitet je takav da emocije imaju važno mesto. Zbog toga je i naš jezik bogat izrazima za emocionalna stanja. Mi smo, u principu, usmereni na ljude, odnose, intrige. Zbog toga su naši ljudi u velikoj meri dobri psiholozi obdareni socijalnom i emocionalnom inteligencijom. Problem nastaje kada postajemo strasni, jer onda gubimo osećaj za prioritete, sužavamo našu svest i važne stvari gubimo iz vida. Drugi problem je u sirovosti naših emocija što se posebno odnosi na izražavanje ljutnje. Mi treba da učimo kako da se ljutimo bez psovanja, bez vređanja druge osobe, da se ljutimo iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugoga.

Šta može da se kaže danas o našem mentalitetu? Da li se od Jovana Cvijića i Vladimira Dvornikovića nešto promenilo u balkanskoj naravi?

- Promenila se površina, ali suština je ostala ista. Glavni problem našeg mentaliteta je to što ne postoji društvena vertikala. Mi smo spljošteno društvo, horizontalna kultura. To jednostavno znači da smo mi društvo zavisti, bez poštovanja boljih od sebe. Mi smo društvo poređenja. Kada je neko naš bolji od nas samih, mi ne vidimo koliko je on dobar i koliko vredi, već vidimo koliko smo mi loši i koliko ne vredimo. U tuđem uspehu vidimo svoj neuspeh. To je logika zavisti koja čini da ljude koji su se uzdigli hvatamo za noge i vučemo na dole. Svačiji uspeh je sumnjiv. Kod nas nema javne ličnosti o kojoj ne postoji gomila diskvalifikujućih tračeva. Takav mentalitet čini da smo mi društvo koje kažnjava uspešne. Kako uspešno društvo nije moguće bez uspešnih pojedinaca to je naša kolektivna tragedija. U Frojdovom smislu mi smo društvo zavidnih i ljubomornih braće i sestara koji pate od Kainovog kompleksa.

Šta spada u naše najbolje, a šta u one druge osobine i kako ih obuzdati i menjati?

- Mentalitet spljoštenog društva ima određene prednosti. Glavna prednost je što produkuje ljude koji misle svojom glavom. Naši ljudi kao pojedinci su sposobni, inteligentni, kreativni i snalažljivi. Zbog nedostatka samodiscipline mnogi ovi talenti se ne opredmete već ostaju na nivou kafanske duhovitosti. Ako pogledate oblasti u kojima ostvarujemo najbolje rezultate onda su to sport, razne umetnosti, humanističke nauke i pronalazaštvo.
Ove prednosti su istovremeno i velike mane. Ono što je dobro za pojedinca nije nužno dobro i za zajednicu.
Što se tiče promene naših negativnih osobina, svakako je uvid u ove mehanizme jako koristan. Stvar je socijalne i emocionalne inteligencije razumeti mehanizme društva u kome živite. Naročito ako upravljate ljudima, što je na ovim prostorima veoma teška rabota. Na svojim predavanjima za menadžere upravo zbog toga insistiram na ovim temama. Međutim, ono što će zaista doneti promenu je kapitalizam koji je već tu samo mi to još nedovoljno shvatamo.

Rekli ste da smo, kroz istoriju gledano, hronični gubitnici i žrtve, ali sa grandioznom i ponosnom slikom o sebi. Šta to govori o nama u odnosu na druge?

- Kao što sam rekao, naš mentalitet je takav da smo kao pojedinci izuzetni, ali na nivou kolektivne svesti i kolektivne inteligencije smo mentalno retardirani. Proces formiranja našeg društva nije završen a taj zastoj traje od vremena posle cara Dušana. Zbog te gluposti našeg kolektiviteta mi svo to vreme gubimo i gubićemo i dalje sve dok se ne opametimo. Naravno, među nama postoje ljudi koji znaju kako treba, kakav je red i koji su spremni da se zbog zajedničke koristi odreknu svojih sebičnih interesa. Ali njihov broj još uvek nije dovoljno veliki, tako da kod nas još uvek ispada da lošije prolazi onaj ko se drži reda. Gubićemo sve dok dozvoljavamo da se kod nas sebičnost, bezobrazluk i "snalažljivost" isplate.

Inat ili prkos je takođe jedna od važnih emocija u našem mentalitetu. To je takođe važan deo naše gubitničke formule. Kako u našim unutrašnjim odnosima, tako i prema drugim narodima. Dugačak je spisak naših prkosnih "ne" velikim silama od kosovske bitke, Austrougarske, Hitlera, Staljina, raspadu Jugoslavije do NATO bombardovanja.

Kako da postojeći loš imidž koji imamo u svetu zbog svega što se dešavalo poslednjih desetak godina preokrenemo u svoju korist?

- Taj imidž smo bitno popravili s promenom vlasti. Veliki deo odijuma je ostao povezan s Miloševićem i njegovim režimom, dok je skinut s naroda. Više se na nas ne gleda kao na agresore, već kao na žrtve režima. Međutim, tragično ubistvo Đinđića je u velikoj meri unazadilo ovaj proces. Opet smo postali balkanska krčma. Stranci se jednostavno plaše da dođu kod nas. U stvari to i nije problem našeg imidža, već naše stvarnosti. U marketingu je poznato da ni najbolja reklama ne može prodati loš proizvod. Zbog toga mi treba da se bavimo sobom, da se suočimo s našim manama, da uredimo društvo i državu, a onda će i imidža biti kakav i treba da bude.

Engleski stručnjaci su izmislili "formulu sreće", a vi "formulu ljubavi". Kako ona glasi i da li je danas demode govoriti o večnoj ljubavi? Zapravo, da li je ona uopšte moguća?

- U knjizi "Formule ljubavi" bavim se različitim predstavama o ljubavi. Veoma je važno razlikovati samu ljubav od naše predstave o tome kakva bi prava ljubav trebalo da bude. Naročito onda kada se nekome ponavljaju negativne stvari u ljubavnom životu. Tada verovatno nešto nije u redu s njegovom predstavom o ljubavi u koju pokušava da uklopi partnera. U svom poslu psihoterapeuta ja uglavnom susrećem onu tamnu stranu ljubavi kada ljudi pate zbog ljubavnog neuspeha, tako da je to više knjiga o tome šta ljubav nije, nego šta ljubav jeste.

Danas zaista postoji kriza ljubavi u smislu da mladi ljudi gledajući brakove svojih roditelja sve manje veruju u ljubav. Oni se sve više okreću sebi, postaju pomalo narcisoidni i pokušavaju da tako organizuju svoj život da što manje zavise od partnera. Kako ljubav nema alternativu osim usamljenosti, ja na to gledam više kao na prolaznu krizu čiji je smisao traženje novih modela ljubavi.

Večiti gubitnici

Mi smo narod snažnih individualnosti, a slabog zajedništva. Zbog toga se ni oko čega ne možemo dogovoriti i istrajati u dogovorenome. Zbog toga pet veoma inteligentnih pojedinaca čini veoma glupu i nerazumnu grupu. To je razlog naših večitih svađa, deoba i seoba. U tome je razlog zašto smo kao kolektivitet večiti gubitnici.

Kontrola i reakcija

Bezuslovna ljubav

Kapitalizam, po svojoj logici, nameće društvenu vertikalu, definiše ekonomsku elitu. To je poredak u kome nema milosti.
Iz aspekta emocija možemo reći da je to poredak uslovljavanja ljubavi: država vas voli ako radite i držite se pravila, a ako ne onda propadate. Zbog toga što je zasnovan na strahu, kapitalizam i jeste toliko ekonomski uspešan. Ljudi su prisiljeni da danas rade kao ludi jer ne znaju šta će biti sutra. Mi smo odrasli u socijalizmu koji je bio poredak bezuslovne ljubavi. Država vas je volela bez obzira da li radite i koliko radite. Zato je socijalizam i morao izgubiti ekonomsku utakmicu. Interesantno je da su socijalizam upravo prihvatila spljoštena društva, prvenstveno slovenska i pravoslavna, jer je nudio one vrednosti koje su ta društva već nosila u svojim mentalitetima. Njega su prva odbacila ona društva koja su tradicionalno katolička kao Poljska i Mađarska jer je u njima katolička crkva održavala društvenu vertikalu.        

Olga Nikolić