I nakon nade da će se stvari nekako normalizovati, serija međusobnog raskrinkavanja političkih lidera kao da ubija svaku nadu. Ljudi su rezignirani i apatični, jer vide samo Kurtu i Murtu. A to je ono najgore što se može dogoditi jednom pojedincu i jednoj zajednici - da izgubi nadu. Kada umre nada, počinje depresija i dezintegracija društva

Dr Zoran Milivojević, psihoterapeut i profesor transakcione analize

Postali smo neosetljivi da bismo preživeli

I nakon nade da će se stvari nekako normalizovati, serija međusobnog raskrinkavanja političkih lidera kao da ubija svaku nadu. Ljudi su rezignirani i apatični, jer vide samo Kurtu i Murtu. A to je ono najgore što se može dogoditi jednom pojedincu i jednoj zajednici - da izgubi nadu. Kada umre nada, počinje depresija i dezintegracija društva

Novinarka: Vesela Laloš

Kada imate toliku količinu ružnog, i to toliko dugo, iz dana u dan, onda morate razviti neosetljivost kako biste ostali normalni. Morate se prilagoditi dugogodišnjoj nenormalnoj situaciji, a to svakako menja ličnost, kaže u razgovoru za Danas dr Zoran Milivojević, psihoterapeut i profesor transakcione analize, autor knjige "Emocije", jednog od najznačajnijih udžbenika za "emocionalno opismenjavanje".

 U poslednje vreme mnogi laici, ali i oni koji su nešto više obavešteni, pominju tzv. vijetnamski sindrom. Postoji li on kod nas i šta podrazumeva?

- Pojam vijetnamski sindrom je nastao kako bi se laičkoj javnosti Amerike pomoglo da razume iracionalno ponašanje nekih ratnih veterana po povratku iz vijetnamskog rata. Upotreba reči sindrom je ukazivala na to da je reč o nekakvom bolesnom stanju, dakle ne o nekom bezobrazluku, već o ljudskoj reakciji na nešto ružno što ih je izmenilo, o ljudskoj reakciji na rat. Rat je strašno događanje, strašnije od elementarnih katastrofa upravo zbog toga što ga pokreće čovek. U ratu se menja ono što bi se moglo nazvati identitetom sveta. Sve je prevrnuto, uključujući sistem vrednosti koji je neko u mirnodopskom periodu ugradio u svoju ličnost. Na primer, u miru idete u zatvor ako nekoga ubijete, a u ratu idete u zatvor ili vas streljaju zbog toga što nekoga nećete da ubijete. Rat je kolektivno ludilo, što najbolje dokazuju istorijski snimci iz Prvog svetskog rata u kojima ljudi u talasima jurišaju i ginu. Iz one perspektive je to junaštvo, iz ove to je ludost.

"Spljošteno društvo"

Na psihološkom nivou mi smo društvo bez vertikale, bez poštovanja, puno zavisti, inata i međusobne mržnje. To je ono što ja zovem "spljošteno društvo". Na primer, Domanovićeva pripovetka "Vođa" ukazuje na naše tragično nerazumevanje uloge vođe. Naši ljudi jednostavno misle da je samo ovcama potreban vođa. Mi ne pravimo razliku između podređivanja i poniznosti, kao što mnogi ne prave razliku između nadređenosti i više vrednosti. Zbog toga jednostavno svi hoće da budu vođe. Ljudska vrsta je zavladala planetom, iako postoje mnogo opasnije i jače životinje upravo zbog toga što su se ljudi organizovali u zajednicu, u pleme. Zajednica je evolutivna prednost, a svaka zajednica je jača od bilo kog pojedinca, kao što je dobro organizovana zajednica jača od poluorganizovane zajednice. To je ono što nam treba, pripadnost i izgrađivanje zajedništva, ali ne u meri koja će zanemariti pojedinca. Treba nam jaka zajednica u kojoj će i svaki pojedinac biti jak. Traba izdužiti vertikalu u našem društvu, ali u tome ne treba preterati, jer će se onda izgubiti ono što se zove nacionalni identitet.
Svaki učesnik rata prisustvuje nečemu strašnom, što ostavlja trajne posledice u njegovoj ličnosti, i to bez obzira da li je bio u situacijama u kojima je postupao kao agresor ili kao žrtva. To su ožiljci koji kod učesnika ratova pokreću pitanja o suštini ljudske prirode, o tome kakvi su ljudi, kakvi su oni sami.
U tom smislu rat izaziva i krizu identiteta pojedinca. Tokom rata grupa u kojoj je pojedinac igra veliku ulogu, kako pozitivnu, tako i negativnu. Pojedinac postaje lojalan grupi, jer od nje zavisi njegovo preživljavanje. U tom kontekstu se pojavljuje i osećanje koje zovemo krivica preživelih - kada pojedinac oseća krivicu što je preživeo, dok su poginuli po njegovom mišljenju bolji od njega. Pod pritiskom grupe pojedinac je u stanju da učini svašta, pa i ono što u drugim okolnostima ne bi.
Dakle, cela ta priča o vijetnamskom sindromu je o tome kako rat menja čoveka, menja njegovu ličnost. Sa aspekta struke postoje dve dijagnoze koje se danas mogu primeniti na ono što je nekada nazivano "vijetnamski sindrom". Prva, i po mom mišljenju daleko važnija zbog svojih posledica po društvo, jeste dijagnoza izmenjene ličnosti. To jednostavno znači da je u rat otišao normalan čovek, a vratio se kao psihopata. Osim toga, kada se vrati, on shvata da je prevaren, da je ispao budala, jer dok je on ratovao drugi su pravili karijere ili zgrtali kapital, zasnivali porodice. Na kraju on ne dobija ni društveno priznanje za svoje ratovanje, već suprotno od toga, postaje sumnjiv, ljudi u njemu vide potencijalnog ratnog zločinca koji je ko zna šta radio na ratištu. Tada destruktivnost koja je u ratnoj situaciji, u kojoj postoji jasna podela na "nas" i "njih", bila usmerena ka "njima", ka neprijatelju, počinje da se okreće i ka "nama", ka "svojima".

U svetlu ove serije ubistava u našoj zemlji, koja se polako razjašnjavaju, svedoci smo da su mnogi ratni veterani, čak heroji, po povratku postajali kriminalci. Pogledajmo samo izveštaje u kojima se spominju pripadnici specijalnih jedinica policije, a da ne pominjemo ubistvo premijera.

 Može li se govoriti o nekom "posttraumatskom sindromu". Kakav su trag ostavili ratovi i dugogodišnja kriza kod prosečnog građanina ove zemlje?

- Ta dijagnoza obuhvata neurotske manifestacije koje su posledica doživljene traume. Ona se odnosi na ljude na koje je neka trauma ostavila takav trag da postaju fiksirani za nju, tako da im se javlja i u snovima, a na svaku sličnost aktuelne situacije s traumatičnom mogu reagovati jednom vrstom transa u kome traumu ponovo doživljavaju. Međutim, za razliku od dijagonoze patološki izmenjene ličnosti, posttraumatski sindrom nije socijalno štetan. Ljudi koji su žrtve tog sindroma pate u svom kavezu traumatičnog sećanja.
Iako struka odavno upozorava našu javnost na psihičke posledice ratovanja, ovi termini, posttraumatski stresni sindrom i vijetnamski sindrom, postali su veoma aktuelni kada je to upotrebio jedan političar da bi okvalifikovao zločin, višestruko ubistvo unutar jedne takve institucije kakva je BIA. Iako je takva "dijagnoza" imala svrhu političkog uokviravanja događaja u stilu "institucija je sasvim u redu, samo je pojedinac poremećen", ljudi su se počeli pitati šta će biti ako ta silna policija odjednom poludi i počne pucati po narodu? U tom smislu je ova tema postala socijalno važna. Ratovi, embargo, osiromašenje, posebno NATO bombardovanje, doveli su do toga da smo svi mi postali pomalo izmenjene ličnosti. Kada imate toliku količinu ružnog, i to toliko dugo, iz dana u dan, onda morate razviti neosetljivost kako biste ostali normalni. Morate se prilagoditi dugogodišnjoj nenormalnoj situaciji, a to svakako menja ličnost. Za razliku od onih koji su u sve ovo ušli kao formirane ličnosti, mladi su najveće žrtve tog perioda, jer su oni u takvim okolnostima (iz)gradili svoje poglede na svet, a to su generacije koje tek dolaze.
I nakon nade da će se stvari nekako normalizovati, serija međusobnog raskrinkavanja političkih lidera kao da ubija svaku nadu. Ljudi su rezignirani i apatični, jer vide samo Kurtu i Murtu. A to je ono što je najgore što se može dogoditi jednom pojedincu i jednoj zajednici - da izgubi nadu. Kada umre nada, počinje depresija i dezintegracija društva. U tom smislu smo potpuno iscrpljeni i nepripemljeni za sve one nove traume koje po svojoj logici donose tranzicija i kapitalizam.

 Čini se, ipak, da je nešto manje depresivnosti nego ranije? Ili je to možda samo varka, samo navikavanje na realnost, ulazak u "svet odraslih" u kojem vladaju tržište i interesi, i to prilično nemilosrdno?

- Moj doživljaj aktuelne stvarnosti je drukčiji. Meni se čini da je osećanja depresivnosti više, ali da je ono sada tiho, apatično. Dok je Milošević bio na vlasti, ipak je postojalo osećanje zajedništva, solidarnosti sa Srbima na Kosovu, u Bosni i Hrvatskoj. Upravo je to osećanje zajedništva činilo da ljudi sve to trpe i omogućavalo Miloševićev autoritet. To osećanje zajedništva je smenilo novo zajedništvo antimiloševićke koalicije koje je i dovelo do promena. U tom smislu je Milošević bio tačka uspostavljanja zajedništva, kako prvih koji su ga podržavali, tako i onih drugih koji su ga rušili. Danas je sve to nestalo. Ljudi su shvatili da su živeli u zabludi kolektivizma i to je bolna lekcija koju smo naučili. Stičem utisak da mnogi nalaze put iz razočaranja u egoizmu, u negaciji svakog zajedništva i solidarnosti. To je naša psihološka pozicija s koje ulazimo u kapitalizam, u stratifikovano društvo u kojem je već formirana finansijska elita i u kojem malim "igračima" ostaju samo mrvice.
Naši ljudi imaju dva problema, prvi je da shvate kakve promene se dešavaju u okruženju i kuda one vode, a drugi je da to prihvate. Mnogi od nas su odrasli u socijalizmu ili imaju roditelje koji su odrasli u socijalizmu i koji su im preneli svoje vrednosti. Tranzicija je period prelaska iz socijalizma u kapitalizam. Kapitalizam je danas reč koju mnogi u politici izbegavaju, jer upravo pretpostavljaju da je to reč koja kod socijalistički formiranih ličnosti ima negativnu konotaciju, te se zaklanjaju iza pojmova "tržišna ekonomija" i "put u Evropu". Građane ne treba držati u neznanju, već im, pod pretpostavkom da su odrasli ljudi, treba jasno reći šta ih čeka, kako bi mogli da se orijentišu i na vreme pripreme. Tranzicija je bolan proces koji istovremeno ide sporo, ali i veoma brzo. Pozicija građanina se bitno menja. U socijalizmu je on bio bezuslovno voljeno dete od strane države-majke koja nije bila bogata, ali koja je nudila besplatno školovanje, kvalitetno i besplatno zdravstvo, davala stanove i koja se nije uzbuđivala ako ljudi ne rade ili rade nedovoljno. Kapitalizam je društvo uslovne ljubavi: vrediš onoliko koliko radiš i zaradiš, pod uslovom da se držiš pravila. Ako to ne činiš, nema milosti i ti propadaš. To je jedna od tajni zašto je kapitalizam tako produktivan. Kapitalizam je zasnovan na strahu, a rad i kapital su načini da se dođe do sigurnosti. Kod nas su mnogi svoje "socijalističke" navike spojili s kapitalističkim blagostanjem i veruju da ćemo svi biti bogatiji i bolje živeti. To je fantazija ljudi koji su prestali da prave razliku između filmova i stvarnog života na zapadu. Kapitalizam je zabavan, ali samo petkom i subotom uveče. Naši ljudi će naučiti da budu odgovorniji, tačniji, radniji, samodisciplinovani, ali samo onda kada budu morali da se tako ponašaju. Zbog svega toga ja svima koje poznajem preporučujem popularne knjige Roberta Kijosakija poput one "Bogati otac, siromašni otac" koje objašnajvaju osnovnu logiku kapitalizma primenjenu na pojedinca i njegovu konkretnu životnu situaciju.

 Koliko (procentualno) građani traže pomoć psihijatra, terapeuta kada upadnu u probleme? Da li i kod nas raste ta vrsta svesti o neophodnosti brige za mentalno zdravlje, kao što je slučaj u bogatijim zemljama?

- Mi smo još uvek društvo koje se bori s preživljavanjem, a u toj fazi su osnovne potrebe i postizanje materijalnog blagostanja prioriteti. Ako neko jedva uspeva da se prehrani, on ne misli puno o zdravoj hrani. Bogata društva su usmerena na kvalitet života, na brigu za zdravlje kako telesno, tako i mentalno. U tom smislu naši ljudi se obraćaju psihoterapeutu samo onda kada moraju, kada im gori pod nogama. S druge strane, u bogatim društvima ljudi imaju novac, ali nemaju vremena. To se odražava i na ljudsku potrebu za druženjem, tako da tamo terapeuti ili analitičari često imaju psihološku ulogu "najboljeg prijatelja". Naši ljudi se druže, prilično su prisni, i upravo ta mreža prijatelja oko pojedinca ima funkciju psihološkog savetovališta. Međutim, laička pomoć neki put umesto da reši problem samo ga pojača. Većina osoba koje traže pomoć u smislu psihološkog savetovanja ili psihoterapije jesu žene. Izgleda da ženama nije problem da zatraže pomoć. Naši muškarci koji imaju problem uglavnom pomoć ne traže, jer bi im to narušilo sliku koju imaju o sebi. Kod nas puno muškaraca ima zabludu da onaj ko traži pomoć psihoterapeuta jeste lud, slabić, glup, nesposoban i slično.

 U vezi s tim zanimljivo je reći nešto o terminu "emocionalna pismenost", koji stručnjaci u psihologiji sve više koriste, a koji ste Vi znatno približili ovdašnjoj (laičkoj) javnosti kroz sjajnu knjigu o emocijama. Šta emocionalna pismenost u stvari znači?

- Čovek oseća emocije u onim situacijama koje opaža kao važne. U tom smislu su emocije onaj unutrašnji signal da nešto za nas jeste važno. Takođe, emocije su i poruka drugim ljudima da pojedinac doživljava neki događaj kao važan. Razumevanjem tih emocija otkrivamo kako je neko razumeo neku situaciju i na koji način mu je ona važna. Upravo kroz emocionalne odgovore upoznajemo sebe i druge. Uprkos ovako velikoj važnosti koje emocije imaju u životu, one su dugo bile nedovoljno proučene u psihologiji i psihopatologiji. Moderna psihologija smatra da kao što svaka obarazovana osoba treba da zna čemu služe pluća, bubrezi, srce, tako treba da zna čemu služi ljubav, tuga, strah, ljubomora, zadovoljstvo... To je emocionalna pismenost - razumeti emocije u principu, a onda to znanje primeniti kako na sebe, tako i na druge. Tada su ljudi u daleko boljem odnosu i sa sobom i sa drugima. Čak i kada je emocija iracionalna, emocionalno pismen čovek može otkriti kako je kod sebe stvara.
Moglo bi se reći da se emocionalno nepismenim ljudima emocije dešavaju, dok emocionalno pismeni ljudi znaju da ih kod sebe stvaraju načinom kako shvataju događaje i kako ih vrednuju. Emocionalna pismenost je istovremeno pretpostavka za ono što se danas zove emocionalnom inteligencijom.

 U odnosu prema radu nismo baš nešto impresivni. Postoji, međutim, neka vrlo raširena teza da smo izuzetni radnici kad odemo u inostranstvo. Kakav je tradicionalno naš odnos prema tim kategorijama, koje će se od nas sve više zahtevati - odgovornost, rad, disciplina?

- Naše podneblje proizvodi inteligentne, snalažljive, sposobne i kreativne pojedince. Naravno, nije ključ u podneblju, već u načinu vaspitanja. Naša deca su bezuslovno voljena, hvaljena i podsticana. Zbog toga smo jako dobri u umetnostima, sportu, pronalazaštvu, dakle u onim oblastima u kojima se zahteva kreativnost. Mi smo i veoma samouvereni, ali smo istovremeno lenji i razmaženi. Mnogi naši zaposleni ne rade, već glume da rade. S druge strane, bogata društva su produktivna društva u kojima generacije rade i proizvode. To je takođe stvar vaspitanja. Tajna je u uslovljavanju ljubavi detetu: ako se ne trudi nije voljeno, a ako se trudi i ima rezultat, ono je voljeno. Upravo iz te želje da se bude voljen, odnosno da se ne bude odbačen, nastaje ta produktivnost, radne navike, sklonost redu i podređivanje društvenoj strukturi. I sada, kada poredite nekog "našeg" i nekog "njihovog", pojedinac kod nas može imati veće kvalitete, ali ako gledate produktivnost na duži rok, on će daleko zaostajati za njihovim. Radne navike su ključ svakog uspeha, a to je ono što mi kao roditelji nedovoljno razvijamo kod naše dece. Izgleda da je najbolje kada neko ko je odrastao ovde ode da radi tamo, jer je tek onda u prilici da koristi prednosti oba sistema.

 Da li zbog sistema, ili nečeg drugog, utisak je da nas karakteriše previše ležernosti i neodgovornosti, a premalo spremnosti da uzmemo svoj život u svoje ruke?

- Imamo, svakako, određeni kulturni obrazac u kojem nalazimo svoj identitet i identitet podneblja. Tačno je da smo mi strasan, južnjački narod, da naši postupci odišu ležernošću na koju drugi nisu navikli. To najbolje opažaju stranci. Nedavno sam čitao izjavu jednog ambasadora koji je primetio da i u ovih naših petsto kilometara severa i juga postoje bitne razlike. Čovek je jednostavno primetio da u Somboru ljudi na javne skupove dolaze tačno na vreme, da se u Beogradu kasni oko dvadeset minuta, a u jednom Vranju i po četrdeset pet minuta. Ako se poredimo s nekim drugim narodom ili mentalitetom, sigurno je da postoje neke razlike, ali nisam siguran da bi naši ljudi želeli da postanu disciplinovani Nemci. Ne, naši ljudi žele da ostanu ovakvi kakvi su, ali da budu bogato društvo kao nemačko. To je poenta: mi treba da definišemo šta želimo, koje su naše vrednosti i ciljevi, a onda treba da se preispitamo koje su to naše osobine koje nas u tome ometaju, i da se u tom segmentu menjamo. Poslednjih godina je u Evropi glavna tema nacionalni identitet, odnosno šta ujedinjena Evropa znači za nacije koje je sačinjavaju. Ako različiti narodi postanu isti, onda se identitet seli samo u sferu različitih jezika kojima govore. Za razliku od nekih naroda koji žele da postanu isti Nemci ili još veći Nemci od Nemaca, mi moramo da tražimo svoj put, a ne da imitiramo.

 Šta biste kao stručnjak preporučili nekome ko bi se prihvatio hipotetičkog posla popravljanja tih loših "karakternih crta" ovog društva. Šta najpre treba menjati da bi pre svega njemu samom (društvu) bilo bolje?

- Ako pogledate našu istoriju u kontekstu grupne dinamike, shvatićete da smo mi društvo jakih pojedinaca koji imaju veoma slab osećaj za zajedništvo. Mi smo takav mentalitet da kada okupite pet izuzetno inteligentnih, obrazovanih i sposobnih pojedinaca, dobijete izuzetno glupu grupu. Umesto da grupa obavalja neki svoj cilj, ona gubi energiju u međusobnim statusnim prepucavanjima i borbi pojedinaca za dominaciju. Možda dominacija nije prava reč, jer u toj večitoj igri nije toliko cilj da se bude pobednik, već da se ne bude gubitnik. Naša zabluda je da ako je moj kolega pobednik, da to znači da sam ja nužno gubitnik. I zato se ja aktiviram da dokažem da njegovu uspeh nije uspeh, da sam ja bolji. Mi smo drušvo koje kažnjava individualni uspeh, jer u tuđem uspehu posmatrači vide svoj neuspeh. Nacionalna tragedija je u tome što jednostavno ne možete imati uspešno društvo ako u njemu nema uspešnih pojedinaca.